Good cop - bad cop
Ideja za ovaj tekst pala mi je na pamet posmatrajući sveukupna dešavanja oko (eventualnog) prijema novih članica (sa Zapadnog Balkana) u EU, u prethodne 2-3 godine. Naime, prosto je neverovatno kako pojedine države - članice EU, iz raznoraznih razloga i interesa, usporavaju i zaustavljaju ionako kilav i klimav hod balkanskih formalnih i neformalnih kandidata za prijem u evropsku porodicu. Sada je zaista, običnom čoveku sa ovih prostora teško prihvatljivo da zemlje tzv. Zapadnog Balkana stoje na svom evropskom putu samo zbog neispunjenosti opštih, tzv. Kopenhaških kriterijuma. O čemu se zapravo radi?
Naime osnivački ugovori EU iz Mastrihta, Amsterdama i zasada poslednji iz Nice, kao i niz drugih ranijih ugovora i konvencija predviđaju zasebnu proceduru za prijem u Uniju svake države ponaosob. Što znači da svaka država ima svoj zaseban i nezavistan integracioni put u EU (ukoliko ona to želi, naravno). Dakle, svaka država je zaseban slučaj za sebe, i ne sme se dovoditi u vezu sa evropskom integracijom bilo koje druge države. Tačka. Međutim...Nije tajna da zemlje EU, naročito one bogatije strepe od prijema (a naročito parcijalnog) siromašnih država Zapadnog Balkana u bogatu porodicu EU. Nije tajna, takođe da bi većina zemalja Unije više volela, ako baš mora (a izgleda da mora) da sve države u regionu budu primljene ''u paketu'' u EU. Što znači Srbija, Crna Gora, Makedonija, BiH, Albanija. Ali izgleda i Hrvatska. Problem je što su neke od ovih zemalja mnogo bliže formalnom članstvu u Uniju od ostalih, kao npr. Hrvatska, koja je započela pristupne pregovore. Makedonija je kandidat za članstvo, dok npr. Srbija još čeka početak formalne primene SSP od strane EU. Čim ispuni poznati uslov...Postavlja se, dakle pitanje - kako sve zemlje tzv. Zapadnog Balkana dovesti u isti kolosek za prijem? Rešenje je izgleda pronađeno u ''igri lošeg policajca''. Šta to znači? Znači da svaka od zapadnobalkanskih država ima svog ''dežurnog policajca'' u liku neke od zemalja EU, koja treba da je ''malo uspori'' na putu za Uniju, kako bi je ove koje su dalje od članstva sustigle u ispunjavanju formalnih koraka za prijem.
Za Srbiju je izgleda određena Holandija, koja tvrdoglavo insistira na izručenju Ratka Mladića Haškom tribunalu, jer je nakon masakra u Srebrenici 1995. godine, holandska vlada čiji je kontigent branio tu enklavu morala da podnese ostavku. Zbog ovakvog stava Holanđana, EU već godinu dana ne može da otpočne sa formalnom primenom već parafiranog SSP-a sa Srbijom.
Za Crnu Goru - to je Italija. Zbog navoda o umešanosti crnogorskog državnog rukovodstva u šverc cigareta u vreme sankcija, koji je velikim delom išao preko Italije, Crna Gora i dalje tužno čeka status zvaničnog kandidata za članstvo....Poziva, kako stvari stoje iz mnogo razloga, neće skoro biti.
Makedonija ima veliki problem sa Grčkom oko imena države. Grci su već stopirali prijem BJRM u NATO i ne libe se da kažu da će tako stopirati i bilo koji dalji formalni korak Makedonije u evrointegracijama, dokle god Makedonci ne promene formalno ime države, koja je zapravo istorijsko ime grčke pokrajne. Kraj ovom sporu se ne nazire, a time i početak pristupnih pregovora naših južnih suseda...
Međugranični spor između Hrvatske i Slovenije već ulazi u anale evropske diplomatije. Naizgled bezazleni komšijski spor oko relativno beznačajnog dela teritorije, zaustavio je Hrvatsku pred samim vratima EU, u koju je već jednom nogom zakoračila otpočevši pristupne pregovore.Ali bez volje Slovenaca, koje svakim danom ima sve manje, i pored velikih ''pritisaka'' EU na Sloveniju da popusti, Hrvatska će ostati samo prva među jednakima za prijem u EU. Hrvatskoj dodatni problem pravi i iznenadna želja znatno bogatijeg Islanda, da zbog svetske ekonomske krize preko reda uleti u Uniju, na to jedno mesto, koje ostavlja sporazum iz Nice,a gde je Hrvatska doskora već bila viđena.
BiH i Albanija i bez formalnih sporova sa državama EU, zbog svog unutrašnjeg ustrojstva, jedva drže kakav-takav korak u evrointegracijama, i sigurno je da će ove dve države poslednje ispuniti formalne kriterijume za članstvo iz Kopenhagena, tako da im ''loši policajci'' i ne trebaju.
Čini se da zaista postoji ozbiljna namera EU da primi sve zemlje Balkana odjednom, u paketu.Ali da se sa tim prijemom ne žuri. Bar dok se ne usvoji Lisabonski sporazum, koji za razliku od aktuelnog iz Nice iz 2001.godine ne ograničava broj mogućih članica EU. Da nije tako, ubeđen sam da ovakvih zahteva pojedinih zemalja EU prema balkanskim zemljama ne bi bilo, ili da bi bar ti sadašnji beskompromisni, a negde i ucenjivački zahtevi brzo bili amortizovani od strane ''velike evropske četvorke'' - Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije. Ovako ulogu ''bad cop''-a preuzimaju određene države EU, uz prećutnu saglasnost ostalih zemalja članica, koje formalno osuđuju svoje članice zbog njihovog, tobož, nepopustljivog stava. Ali zaista, svaka država EU suvereno i nezavisno vodi svoju spoljnu politiku i sledi svoje nacionalne interese, koji su se, čini mi se, poklopili sa interesima ''good cop''-a, a to je u ovom slučaju EU kao celina, koja želi stabilno i krupno balkansko tržište u svom sastavu za par godina, a ne svaku zapadnobalkansku državicu ponaosob. Dakle Hrvatska će morati da čeka sve ostale, Makedonija - Srbiju i Crnu Goru, Srbija će morati da sačeka BiH i Albaniju. Što bi rekli Amerikanci - ''Masterplan''. Problem je samo u tome što je javno mnjenje u balkanskim zemljama opravdano kivno na ovakve poteze zemalja članica EU, i što je sve manje pristalica bespogovornog ulaska u EU (u koje i sam spadam), a sve više evroskeptika i onih koji ne žele da žrtvuju svoje nacionalne interese zarad ''nekakvog prijema u EU koji sam po sebi ništa ne znači''...Problem sano može da nastane ako neke od zemalja u regionu u međuvremenu ispune postavljene uslove. Šta ako npr. Srbija uhapsi i izruči Mladića u Sheveningen? Ili ako , recimo, Makedonija pristane na promenu ustavnog imena države? Ili ako Hrvatska prihvati slovenačke zahteve za rešavanje međugraničnog spora? I tako dalje...Kako će se EU dalje ponašati po pitanju daljih evrointegracija balkanskih zemalja, ostaje da se vidi. Da ne bude samo ono ''putuj Evropo''...
Bliskoistočni košmar
Jedva reanimirani mirovni proces na Bliskom istoku, doživeo je (ponovo) možda i definitivni krah. Obnavljanje žestokih sukoba u pojasu Gaze po ko zna koji put potvrđuje da će mir u tom regionu još dugo decenija biti samo prazna reč, i bezuspešni pokušaj.
I ponovo se nameće logično pitanje: ko je kriv? Rekao bih - svi po malo. A ponajviše ekstremisti i teroristi militantne organizacije ''Hamas'', kojoj zapravo ne odgovara ništa što može imati nagoveštaj primirja, dijaloga i smirivanja situacije. Zašto? Zato što oni i jesu teroristička, a ne politička organizacija (iako žele da sebe tako predstave), pa samim tim njihov ''raison d'etre''je u postojanju stanja permanentnog nereda. Pa zato i ne iznenađuje što su po ko zna koji put raketiranjem juga Izraela želeli da izazovu žestoku reakciju jevrejske države. I može se reći da su u tome delimično i uspeli. Kažem delimično jer su Izraelci uzvratili žestoko, i samo u jednom naletu izraelske avijacije nastradalo je preko 200 ljudi. I to nije dobro. To su teroristi i hteli. Da pokažu kako Izrael želi fizičko uništenje palestinskog naroda, čije interese ''Hamas'' tobože brani. Međutim nisu očekivali da će Izraelska avijacija tako precizno i efikasno udariti po njima, i njihovim bazama i ''političkim sedištima', praktično uništavajući celokupnu terorističku infrastrukturu. Plan je bio da se isprovociraju masovni udari po civilnim objektima u pojasu Gaze, od strane Izraelaca. Međutim izraelski ministar odbrane, bivši premijer gosp. Ehud Barak, lukavo je prozreo nameru ''hamasovaca'', i odgovorio (ne)očekivano - udarcem u srce neprijatelja. Nažalost duh iz boce je ponovo pušten u ovom regionu, i male su šanse da se on može zauzdati i vratiti nazad. Krv je prolivena. A kako to obično biva stradaće najviše oni najnedužniji - civili na obe strane. Palestinski civili su zbog svojih militantnih sunarodnika i ''predstavnika'' već stradali, kao ''kolateralna šteta''. Izraelski će verovatno tek biti žrtve brojnih, sada već izvesnih napada palestinskih samoubica. A ''Hamas'', ili ono što ostane od njega, nastaviće da deluje po starom. Sve dok im palestinski narod ne kaže-dosta! A u međuvremenu će još mnogo nedužnih na obe strane izgubiti živote.
Reakcije u svetu i kod nas su manje-više očekivane. Anglosaksonske zemlje na čelu sa SAD, i njenim novoizabranim predsednikom po tradiciji snažno su podržale Izrael, i označile ''Hamas'' kao glavne i jedine krivce za smrt mira na Bliskom istoku. Arapski svet je odgovorio paljenjem izraelskih i američkih zastava, pozivajući kao predsednik Irana gosp. Ahmadinedžad na ''uništenje cionističke države''. Evropljani (osim V.Britanije) pozivaju na uzdržanost, prekid vatre i povratak pregovorima, što je racionalno, ali čini se u ovom momentu nemoguće. Ipak začuđuju neke evropske, i nearapske države koje već duži niz godina okrivljuju Izrael za nemogućnost da se uspostavi mir na Bliskom istoku. Naravno da i Izraelci snose krivicu za sveukupno stanje. Ali Izrael je država. Demokratska država, koja ima legitimno pravo da brani svoju teritoriju i svoje stanovništvo od terorista. I on to i čini. Uz dosta često neadekvatnu upotrebu sile, ali to ne umanjuje pravo jevrejskoj državi da se brani i odbrani. Posebno su zabrinjavajući stavovi koji se mogu čuti od nekih naših političkih prvaka i zvaničnika, da Izraelci sprovode agresiju. A sa druge strane, isti ti zvaničnici su branili (i brane) pravo Srbije da interveniše na KiM, kao delu svoje teritorije. Ako to tražimo za sebe, ne možemo drugoj državi odreći to isto pravo. Međutim to se kod nas govori više po inerciji, i iz inata, pošto je Izrael pod zaštitom SAD, glavnog neprijatelja naših dežurnih teoretičara zavere.
U svakom slučaju, najnovijoj eskalaciji sukoba u Gazi, ni ne nazire se kraj. Ukoliko se nastavi sa provokacijama, nije daleko odluka izraelske vlade da (ponovo) vojno zaposedne ceo pojas Gaze. To će neminovno voditi novim žrtvama, i novim patnjama, i tako u krug. Ali teror jednom mora biti pobeđen i nadvladan. Kako kaže gosp. Ehud Barak ''Sada je vreme za borbu''. Nažalost...
Drugačiji svet
Sada je jasno da je 04.11.2008. definitivno istorijski datum. Datum posle kojega ništa više nije i neće biti isto. A istorijskim je mogao postati samo na jedan jedini način, jedinim mogućim ishodom - izborom harizmatičnog senatora iz Ilinoja gosp. Baraka Obame za 44. predsednika Sjedinjenih Američkih Država.
Svi su taj dan proglašavali za svakako istorijski, bilo da pobedi senator Obama ili senator Mekejn. Mada, lično, ne verujem da bi se pod 'istorijski događaj' moglo podvesti to što bi gosp. Mekejn (72) postao najstariji izabrani predsednik u prvom mandatu. To bi bio više kuriozitet. Ali izbor tamnoputog senatora Obame je događaj od prvorazrednog demokratskog i civilizacijskog značaja. Dan njegovog izbora označava prekretnicu istorijskog toka u samim SAD, ali i u svetu. Ovaj utorak je i definitivno najvažniji dan u ovom veku za SAD. Možda važniji i značajniji i od famoznog 11. septembra 2001. Prvi crni čovek u Beloj kući. Zvuči fascinantno, neverovatno i u svakom slučaju sjajno.
Pobeda gosp. Obame je svojevrstan kulturni i civilizacijski fenomen. Ali to je pre svega potvrda da 'američki san' i dalje živi i postoji. Američki san, u onom tradicionalnom, smislu; da svaki čovek u Americi, bez obzira na svoje poreklo, rasnu, etničku, religijsku, polnu pripadnost može (i dalje) da uspe, i da živi život dostojan savremenog čoveka. I više od toga. Gosp.Obama je živi dokaz da je u američkom 'melting pot'-u sve moguće, pa čak i to da pripadnik manjinske (afro-američke) zajednice, bude izabran za predsednika i komandanta oružanih snaga (još uvek) najmoćnije sile našeg vremena. To je ujedno i dokaz da je i san Džefersona, Adamsa, Medisona i drugih američkih 'očeva osnivača' ostvaren. 'Ima li danas nekoga ko još sumnja da je u Americi sve moguće?', upitao je novoizabrani predsednik u svom pobedničkom govoru u Čikagu preksinoć. Mislim da je odgovor jasan. Rekao bih, da je to moguće jedino u Americi, jer sumnjam da je to (još uvek) moguće u nekoj drugoj savremenoj zapadnoj demokratiji, imajući u vidu snažan istorijski i tradicionalni faktor u razvoju ostalih, pre svega evropskih, demokratija. Ako se još uzme u obzir i činjenica da je upravo zbog prava crnaca, pre 147 godina vođen jedini rat na tlu današnjih SAD (ne računajući rat za nezavisnost), kao i činjenicu da je do pre 30-ak godina, u pojedinim američkim saveznim državama, crncima čak bilo zabranjeno da se voze u istom prevozu sa belcima, to onda ovom događaju daje dodatnu težinu, i ide u prilog tvrdnji da su SAD, ali i svet od pre dva dana prešli u fazu 'postrasnog' društva.
Sam (pred)izborni i postizborni proces (ne računajući manje neregularnosti nastale uglavnom zbog kvarenja aparata prilikom glasanja) pokazao je svu snagu američke demokratije. Od tzv. pozitivne kampanje, bez ijedne uvrede rivala na račun ovog drugog, preko borbe za bukvalno svaki glas, do više nego transparentnog praćenja izbornih rezultata (zaista sam bio zapanjen tehnikom CNN-a u praćenju rezultata i analizama), govora obojice senatora, koji kako reče gosp. Momčilo Pantelić dopisnik 'Politike' iz Vašingtona, 'ulaze u istoriju političkog besedništva', i trenutnog čestitanja senatora Mekejna rivalu na pobedi, svedoče o izuzetnoj demokratskoj i političkoj kulturi koja vlada u Americi. Kao i da za Amerikance, demokratija nije prazna reč, iako se to često, pogotovo kod nas može čuti.
Izazovi koji stoje pred novim predsednikom SAD su ogromni. Kako unutrašnji tako i spoljnopolitički. Pod unutrašnjim, pre svega mislim na nezapamćenu finansijsku i ekonomsku krizu, koja poodavno više nije samo američki problem, i koja pojačano drma ceo svet iz dana u dan. Kažem, to se ne može smatrati samo američkim unutrašnjim problemom, ali se rešenje mora inicirati u Americi, i tu će gosp.Obama morati da odigra ključnu ulogu, obzirom na moć američkog predsednika da upravlja globalnim procesima.
Gosp.Obama od prethodnika, u nasleđe dobija i dva rata; irački i avganistanski. I dok za prvi Obama tvrdi da će ga veoma brzo okončati povlačenjem svih američkih snaga iz Iraka do kraja naredne godine, za drugi tvrdi da će voditi do poraza Talibana i Al-Kaide u Avganistanu, što u ovom trenutku izgleda gotovo nemoguće. Takođe, gosp.Obama će morati da započne i novi 'detant' sa narastajućim novim (starim) silama, a pre svega sa Rusijom, ali i Kinom, kao i da ojača saradnju sa Indijom i Brazilom, čija snaga je sve veća. Možda će ovo najpre i moći da se ostvari, s obzirom da j gosp. Obama više puta izjavljivao da razume neophodnost uspostavljanja multipolarnog sveta.
Pred novim američkim predsednikom, će po mom mišljenju, najteži zadatak biti pokušaj da povrati najveći deo izgubljene 'meke moći', kako to naziva harvardski profesor Džozef Naj. Odnosno ugleda, dopadljivosti američkog načina života, ideja, kulture i uticaja, koji su doskora mnogim ljudima i narodima širom sveta bili uzor, a koje je odlazeći predsednik SAD, gosp. Buš za relativno kratko vreme protraćio.
Veliko je pitanje šta će od ovoga biti moguće ostvariti u prvom mandatu gosp.Baraka Obame. Zadaci su ogromni, a očekivanja još veća. Pa tako i u našoj zemlji, mada čini mi se bez osnova. Pred Amerikom je jednostavno previše izazova, da bi se aktivno bavila ovim regionom. Sam Obama je rekao da je Kosovo za njega nezavisno, i da je budućnost celog Balkana u EU, i da će SAD (samo) u tome pomagati zemljama regiona. Mada bi bilo dobro, pre svega za nas da pokušamo da, za početak, uspostavimo znatno bolje odnose sa SAD, u čemu ćemo siguran sam naići na podršku njenog novog predsednika, i nove (nikad ozbiljnije i jače) demokratske administracije.
Sve u svemu, poželimo sreću i uspeh gosp. Baraku Obami, čiji je sam izbor, ponavljam, događaj bez presedana u životu savremenih demokratija. Nadam se da će biti uspešniji od svog prethodnika (što mu neće biti teško), i da će svet nakon njegovog prvog (i eventualno) drugog mandata biti bolje mesto. Od pre dva dana je svakako drugačiji.
Čestitamo!
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.
